Мој интелектуални пут
Живот у потрази за смислом људског постојања
Преузмите есеј на више језика:
Како је све почело
-
1969
Слетање Апола 11 на Месец
Интересовање за врхунска достигнућа људског рода
Најпресуднији догађај у мом детињству било је слетање свемирског брода Аполо 11 на Месец. Занемаримо сада то што сам, са двогледом позајмљеним од комшије, тих ноћи са врха наше трешње безуспешно покушавао да видим Нила Армстронга и Едвина Олдрина како поцупкују по прашњавој површини Земљиног сателита. Важније је било то што је тај догађај, више подсвесно него свесно, оснажио у мени интересовање за врхунска достигнућа људског рода. Почео сам да се занимам за египатске пирамиде и кинески зид, али и за хипнозу и религију. Моја радозналост није знала за границе, баш као ни моја жеља да што више и дубље докучим чак и оно о чему ми је већ тако рано било јасно да је у крајњој линији недокучиво.
-
1975–1979
Средњошколске године — две важне теме
Девојке и шах
Та стихија радозналости је мало попустила у средњој школи, јер су се одједном ту појавиле још две важне „теме“: девојке и шах. Али колико год да су оне биле утицајне, и повремено се наметале као оно што доминира мојим младим животом, ипак су на некој мојој интерној скали вредности које сам готово увек био свестан, девојке и шах заузимале секундарно место.
-
1979-1984
Избор студија
Два отворена пута
Кад је дошло време опредељења за студије, два пута су била отворена. Један је водио у правцу природних наука, посебно физике и математике, а други према друштвеним наукама. Порив према овом другом је био знатно јачи, а питање је било да ли се одлучити за студије књижевности, психологије, или филозофије. Иако сам књижевност увек волео и дубоко је доживљавао, то није био сигуран избор, јер ја нисам хтео само да је читам и проучавам, него да је стварам и пишем, а није било сигурних индикација да за то имам довољно талента. Психологија је отпала, јер је мене пре свега интересовала психоанализа, нарочито Јунг, а томе се на редовним студијама у Београду није придавало примарно значење.
-
1986-1991
Постдипломске студије у Рочестеру
Универзитет у Рочестеру, Њујорк, САД
-
1990
Стичем звање шаховског мајстора у САД
-
1991-2023
-
2012-2013
Фулбрајтова стипендија у Индији
Моја институција домаћин био је Универзитет у Бенаресу, Индија
-
2023–данас
Професор емеритус
Професор емеритус на Колеџу Светог Крста, САД
-
2024. Враћам се у Сомбор
Сомбор (Србија) је град у којем сам одрастао и завршио средњу школу.
Филозофија
Ја сам филозофију више доживљавао као неку синтезу духовних и умних остварења него као издвојену теоријску дисциплину, јасно ограничену својом методиком и терминологијом.
Остала је, дакле, филозофија, и она се добро уклапала у моја интересовања за врхунска достигнућа људског рода. Ја сам је више доживљавао као неку синтезу духовних и умних остварења него као издвојену теоријску дисциплину, јасно ограничену својом методиком и терминологијом. На самом факултету, није баш било тако како сам очекивао, јер је пре свега требало стећи (и на испитима показати) познавање историје филозофије. Упркос мом негодовању, то је био исправан приступ, јер се, рецимо за разлику од природних наука, филозофија не може разумети без своје историје. Већи проблем за мене је било то што су се на одељењу за филозофију сукобиле две концепције – марксистичко-хуманистичка и аналитичка – од којих се ни једна баш није поклапала са мојим наклоностима и аспирацијама.
Атмосфера на одељењу била је, међутим, веома добра. Био је ту читав низ изузетно талентованих студената, а и пожртвовање и посвећеност многих професора били су на заиста високом нивоу. Многи семинари су после истека званичног времена настављани у околним кафићима, нарочито ако су их водили млађи професори који су били без породичних обавеза. Професори су нас стимулисали да учимо класичне и савремене стране језике, као и да редовно похађамо јавне трибине и представљања књига која су у Београду почетком 1980-тих година била организована готово свакодневно. Кад се томе додају и одласци у позориште, па концерти и изложбе, тих пет година на редовним студијама (1979-1984) биле су године мог најинтезивнијег и најширег образовања.
Као резултат тих година, три увида су се учврстила у мени. Прво, занат се мора добро испећи пре него што се у било којој делатности може стварати и очекивати врхунске резултате. И филозофија, барем као школска дисциплина, јесте „занат“, и она се мора темељно студирати, тако да сам лако решио да наставим даље студије, све до титуле доктора наука. Друго, Кантова филозофија – нарочито његова „Критика чистог ума“ – ми се током студија просто наметнула као централни филозофски текст који захтева, и коме бих желео да посветим, године даљих и систематских студија. Треће, најдубљу одзив у мени су увек налазила филозофска питања о човеку и човечности. Већ у првој години студија, на предмету Увод у филозофију, изабрао сам као тему за семинарски рад „Бити човек“, под чиме сам подразумевао бити човек који живи смислено и са пуним људским дигнитетом. Надао сам се да ће даље студије филозофије, као и нова животна искуства, такорећи саме од себе продубити моје разумевање те теме, која се све више у мени учвршћивала као коначна и најважнија тема целокупног филозофског мишљења и искуства.
Постдипломске студије сам наставио у Америци, на Универзитету у Рочестеру (University of Rochester), у савезној држави Њујорк. Ту сам, поред осталих професора, имао прилике да учим од једног од најбољих светских познавалаца Канта, Луиса Вајта Бека (Lewis White Beck). Пет година проведених у Рочестеру су опет биле године учења, као и на редовним студијама, али се овога пута ишло далеко више у дубину него у ширину. Једно од најтежих филозофских штива, „Критика чистог ума“, постала је мој свакодневни сапутник и моја преокупација. Осим потпуне посвећености овом делу, моје постдипломске студије су захтевале и детаљно изучавање филозофа који су утицали на Канта, проучавање његовог целокупног опуса, као и утицаја које је Кантово дело имало на будуће генерације филозофа. Поред дубинског урастања у Кантову филозофију, тих пет година биле су такође време прилагођавања на једну сасвим другачију културу од оне из које сам потекао. Пошто је универзитет на коме сам студирао био заиста интернационалан – са студентима из осамдесет и две земље – биле су то такође године учења не само о Америци него и о светским културама и традицијама.
Докторску дисертацију о Кантовој „Критици“ сам одбранио 1991. године, на Кантов рођендан (22. априла). Као специјалиста за Канта и модерну филозофију, добио сам посао предавача на малом приватном католичком језуитском колеџу „Светог крста“, у близини Бостона. Ту сам радио до 2023 године, када сам се и пензионисао, где сам убрзо затим стекао и статус професора емеритуса.
Но, да се вратимо на почетак моје професорске каријере. Уместо намераване амбиције да постанем један од светских стручњака за Канта, животни токови и динамика факултета на коме сам предавао одвели су ме у сасвим другом правцу. Кад сам у јесен 1991. године почео своју професорску каријеру, домовина из које сам дошао, Југославија, нашла се у фази наглог распада. И то, за разлику од рецимо Чехословачке, распада на начин који је укључивао много зла и насиља, бола и разочарања. Значај Кантових „аутономија чистог ума“ избледео је у тим годинама у поређењу са „антиномијама душе и срца“ изазваних разарањем отаџбине. Требало се ухватити у коштац не само са оним највишим за шта је људски род способан, него и са оним најнижим. Требало је суочити се са природом зла и у нама наизглед увек присутном нагону за разарањем и насиљем.
Како се Америка после терористичког напада 2001. године нашла пред сличним дилемама, теме мог истраживања, као и предмети које сам почео да предајем на факултету, сасвим су се променили. Успут да напоменем и то да на америчким колеџима, за разлику од њихових (и наших) универзитета, постоји много већа флексибилност и разноликост у односу на то шта професори предају. Ја сам то искористио, па сам се окренуо ка три велике теме: 1. природа зла; 2. изучавање ненасиља као алтернативе насиљу и рату; и 3. изучавање алтернатива главним токовима западне цивилизације. Сада су се одједном предамном отвориле бројне нове могућности, тако да сам, поред своје редовне професорске дужности, постао и директор центра за студије рата и мира на мом факултету. Заинтересовао сам се и за руску књижевност као извор алтернативне визије културе и човечности, и почео да одлазим у Русију. Такође сам почео да се окрећем источним цивилизацијама и све чешће путујем и боравим у Индији и Кини. Те новооријентисане и изузетно интензивне активности су почеле крајем деведесетих година двадесетог века и трајале су више од две деценије, све до пуног развоја светске епидемије короне. Она ме је затекла у првој половини мојих шездесетих година.
С обзиром да је епидемија короне знатно успорила путовања и проредила друштвене контакте, мени је то омогућило да почнем да сумирам искуства и увиде које сам стекао током свог живота, а нарочито током своје три „професорске“ деценије. Никада нисам посумњао у то да је Кант филозоф од изузетног значаја, али сам дошао до убеђења да је он, заједно са већином европских и (касније) америчких филозофа и интелектуалаца, приступао проблемима суштинским за људски живот из перспективе која је сувише уска, баш као што и делимично сасвим промашује те проблеме. Сумирајући резултате својих вишедеценијских интелектуалних и духовних трагања и истраживања, дошао сам до закључка да читава перспектива којом у последњих неколико векова приступамо есенцијалним проблемима захтева једно значајно преусмерење.
То је пројекат који сам себи поставио као задатак за следећих петнаест година свог интелектуалног рада, као своју главну занимацију у пензији. Оквирни назив који сам дао том преусмерењу је „метафизичка антропологија“. То је „антропологија“ зато што питања о смислу и значењу људског живота морају бити централна за наша научна, филозофска, и друга истраживања. Она је „метафизичка“ зато што се на та антрополошка питања не може задовољавајуће одговорити потпуно чињеничким, емпиријским, и научно доказивим материјалом. Такав материјал је неопходан, али њему је потребна и основа која је дубља од свега емпиријског, баш као и надградња која се бави оним идеалним, чак недостижно идеалним, које нас увек мотивише и инспирише да тежимо бољем.
Поделио сам тај пројекат, који ме сада преокупира, у четири дела. Први се бави „личношћу“ и полази од тога да није свако људско биће личност, већ да је личност нешто што се стрпљивим и дуготрајним радом на себи и аспирацијама према оном најбољем може постићи. Други део пројекта бави се „интеракцијама“: односом нарочито према другим људима, које се могу заснивати на афинитету и бризи, али и на настојању да се други искористи, често чак и повреди. Трећи део ће испитивати „вредности“ схваћене као идеалне суштине којима треба да тежимо са увек новом енергијом и снагом. Последњи део ће бити и најтежи и најдубљи, јер се бави „трансценденцијом“, схваћеном као оно што нам чини тло под ногама и заснива се на ономе што нам је свето и што никада не сме бити издато.
Циљ бављења филозофијом није разматрање апстрактних проблема и интелектуалних загонетки. Такви проблеми и загонетке су само средства, само препреке на путу. А тај пут треба да води изградњи сопствене личности и настојању да постанемо добра људска бића, колико нам је год то могуће. Такво настојање мора бити и индивидуално и колективно. Оно треба да нам расветли не само да ли, осим Месеца, можемо да досегнемо до још неког другог свемирског тела, већ то колики су стварни домети и шта су заиста врхунска достигнућа људског рода.
Есеј „Мој интелектуални пут: Живот у потрази за смислом људског постојања“
преведен је на више језика:
My Intellectual Journey — енглески
Мой интеллектуальный путь — руски
Mi viaje intelectual — шпански
Călătoria mea intelectuală — румунски
Autobiografischer — немачки
Má intelektuální cesta — чешки
Mon parcours intellectuel — француски
Moja intelektualna pot — словеначки
मेरी बौद्धिक यात्रा — хинди
Моето интелектуално патување — македонски
Метафизичка антропологија
Ка новој филозофској парадигми
Прозвани у живот без довољно поузданог усмерења, људи су осуђени да трагају и да се боре. У том трагању можемо се окренути ономе што је узвишено или ономе што је ниско. Најчешће прихватамо и једно и друго. Наши природни нагони и инстинкти воде нас, али само до извесне тачке. На том прагу морамо одлучити хоћемо ли те нагоне оплеменити, или их превладати. Будући да нас је цивилизацијски развој вековима усмеравао пре свега ка овој другој могућности, тешко је не приметити да су се наши животи отуђили од природног света, а темпо живота све све бржи. С тим је тесно повезано, али још алармантније, то што се у самом средишту нашег живота продубљују противречности: чини се да више не знамо ни шта желимо, ни куда идемо, ни ко смо. У свом немиру и дезоријентисаности, удруженим са нашом развијеном способношћу да стварамо, али и да осакаћујемо и уништавамо, постали смо проблем – опасност не само за себе него и за друге облике живота на овој планети. Да ли је, онда, људски живот, овакав какав јесте, вредан очувања? Шта га може оправдати у светлу тих унутрашњих противречности и спољашњих тежњи ка разарању?
Првенствено ме не занима очување нашег опстанка, већ очување наше људскости: не како да преживимо, него како да се што потпуније развијемо. Размишљања о томе по чему се разликујемо и шта наш живот чини вредним очувања представљају средишње питање овог истраживања, које називам „метафизичком антропологијом.“ То је нормативни пројекат који испитује када смо у свом најбољем, а када у најгорем издању. Он истражује смисао целокупног људског подухвата: Шта нас највише покреће, а шта нас чини апатичним? Чега се највише плашимо и може ли се тај страх превладати без утешних илузија и „племенитих лажи“? Који је наш најдрагоценији идеал и најдубља тежња? Шта је наше највише достигнуће? Који је најтежи задатак с којим се као људска бића суочавамо?