Метафизичка антропологија: Ка новој филозофској парадигми
Предраг Чичовачки
Прозвани у живот без довољно поузданог усмерења, људи су осуђени да трагају и да се боре. У том трагању можемо се окренути ономе што је узвишено или ономе што је ниско. Најчешће прихватамо и једно и друго. Наши природни нагони и инстинкти воде нас, али само до извесне тачке. На том прагу морамо одлучити хоћемо ли те нагоне оплеменити, или их превладати. Будући да нас је цивилизацијски развој вековима усмеравао пре свега ка овој другој могућности, тешко је не приметити да су се наши животи отуђили од природног света, а темпо живота све све бржи. С тим је тесно повезано, али још алармантније, то што се у самом средишту нашег живота продубљују противречности: чини се да више не знамо ни шта желимо, ни куда идемо, ни ко смо. У свом немиру и дезоријентисаности, удруженим са нашом развијеном способношћу да стварамо, али и да осакаћујемо и уништавамо, постали смо проблем – опасност не само за себе него и за друге облике живота на овој планети. Да ли је, онда, људски живот, овакав какав јесте, вредан очувања? Шта га може оправдати у светлу тих унутрашњих противречности и спољашњих тежњи ка разарању?
Првенствено ме не занима очување нашег опстанка, већ очување наше људскости: не како да преживимо, него како да се што потпуније развијемо. Размишљања о томе по чему се разликујемо и шта наш живот чини вредним очувања представљају средишње питање овог истраживања, које називам „метафизичком антропологијом.“ То је нормативни пројекат који испитује када смо у свом најбољем, а када у најгорем издању. Он истражује смисао целокупног људског подухвата: Шта нас највише покреће, а шта нас чини апатичним? Чега се највише плашимо и може ли се тај страх превладати без утешних илузија и „племенитих лажи“? Који је наш најдрагоценији идеал и најдубља тежња? Шта је наше највише достигнуће? Који је најтежи задатак с којим се као људска бића суочавамо?
Ако сва ова и сродна питања сажмемо у једно, можемо упитати: Шта људско биће може постати и колико добро може бити када се посвети најплеменитијим и најузвишенијим стремљењима?
Дошао сам до уверења да је тежња за истином једна од наших најосновнијих потреба. Истина која нам је потребна није нужно истина са великим словом „И“; она може бити динамична и плуралистичка, али мора бити утемељена у природним поредцима ритма и исправности, који као да су уплетени у само ткиво стварности. И премда природа и њени поретци не би требало да имају последњу реч, они морају имати прву. Из овог увида проистиче дубок изазов, који се може сажети у једно питање: Можемо ли усвојити и преобразити енергије природе, а да их притом не уништимо? Толики део нашег култивисаног света састоји се од вештачких творевина и замена, и толико тога у нашем заједничком животу захтева прикривања и компромисе, да нам постаје тешко да препознамо те поретке ритма и исправности, иако су они уткани у само ткиво од којег смо саздани. Највећи изазов у развијању и очувању наше људскости можда се управо састоји у проналажењу праве равнотеже између наше привржености истини и наше потребе за компромисом: Када и у којој мери морамо остати верни истини, а када и у којој мери је компромис неопходан?
Наша друга најосновнија потреба јесте љубав: да волимо и да будемо вољени. Да бисмо постали и остали људи, потребни су нам други; изоловани појединац престао би да буде личност. Воља и разум имају важну улогу у стварању друштвено прихватљивих маски, али љубав подразумева сусрет лицем у лице и помаже нам да сагледамо ко људи (и шта ствари) заиста јесу. Љубав свему што воли даје лични карактер и отвара пут ка његовом најдубљем разумевању. Животно искуство и емпатичко разумевање пружају најсигурнији пут ка спознаји истине о томе ко смо, као и истине о онима до којих нам је највише стало.
Природа љубави још је сложенија од природе истине. Љубав је емоција, осећање према другим људским бићима (и другим аспектима стварности), али, пре свега, она је трајна усмереност да се према другима односимо с љубављу. Љубав се не заснива првенствено на притиску, као нагонски пориви, већ на привлачности – на ономе што нас највише привлачи, што нас призива себи; међу тим што нас привлачи налази се и сама истина.
Упркос очигледним разликама између истине и љубави, међу њима постоје и дубоке сличности. Обе су по својој природи односне. Кроз своју повезаност с поретком, истина се односи на оно што свет држи на окупу; љубав се, међутим, односи на оно што нас окупља и што покреће свет. И истина и љубав су, такође, суштински различите од воље и од онога што зависи од нас: као што је истина оно што јесте, без обзира на то да ли је желимо или нам се допада, тако ни ми не можемо изабрати кога или шта ћемо волети. Љубав нам долази – или не долази; она се догађа – или се не догађа. У својој тежњи да контролишемо и управљамо сваким аспектом живота, настојимо да истину и љубав лишимо њихове тајанствености и учинимо их обичним, лако доступним и тривијалним. Када у томе не успемо, спремно користимо њихове замене. Па ипак, само истина и љубав – а не њихови сурогати – стварају окружење у којем људски живот може да процвета. Као што су нам кисеоник и храна неопходне за опстанак, тако је и одсуство истине и љубави погубно за нашу људскост.
После много година настојања да пронађем најпримеренију структуру за темељно истраживање наших трагања за истином и љубављу, дошао сам до уверења да оно треба да буде организовано око четири стуба људске егзистенције: личности, интеракција, вредности и трансценденције. Укратко, ови стубови усредсређени су на следећа питања:
Личност је усмерена на проблем идентитета: Како можемо да објединимо нашу заједничку људскост са нашом незаменљивом јединственошћу?
Интеракције се тичу проблема заједнице и заједничког живота кроз размену и заједничке обреде: Како можемо обликовати заједнице која нису пуки скупови појединаца?
Вредности се односе на проблем оријентације: Како пронаћи свој пут кроз сложени ток стварности? Шта је исправно, а шта погрешно, и како можемо разликовати једно од другог?
Трансценденција се бави проблемом наших најдубљих опредељења: Шта сматрамо најсветијим?
Ова четири стуба чине основну структуру новог пројекта метафизичке антропологије. Његов циљ није да установи нову филозофску дисциплину (попут филозофске антропологије), већ да оцрта нову парадигму промишљеног и одговорног, интерактивног и стваралачког живота. Метафизичка антропологија настоји да открије не истину о људском бићу, већ истину људског бивствовања.
Најизраженије антрополошки део овог пројекта бави се обликовањем личности и нашим односима са другима. Његов метафизички део усредсређен је на природу вредности којима тежимо у својој трајној потрази за трансценденцијом, схваћеном као израз наших најдубљих опредељења.
Средишње питање првог дела овог пројекта, под насловом „Личност“, јесте да објасни прелаз од живота људске животиње ка животу људске личности. Ми не живимо ни у потпуно друштвено конструисаној стварности, нити постојимо као изоловани појединци слободни да чине све што могу да замисле или пожеле. Личност представља начин бивствовања између те две крајности, који се, прелиминарно гледано, може разумети као бити човек на свој сопствени начин. Овакав приступ истовремено наглашава нашу заједничку људскост и нашу јединствену, незаменљиву индивидуалност. Он такође сугерише да, иако смо у минималном смислу сви особе самим тим што живимо као људска бића и са њима, развој личности представља задатак – сложен, тежак и доживотан задатак.
Не развијају се све личности подједнако: неки људи поседују тек слабо развијену личност, док су други одмакли далеко у свом личном развоју, премда се тај развој никада не може у потпуности довршити. Личност се не развија непосредно кроз деловање, већ пре свега кроз оно што припрема и утемељује наше поступке: (i) оно што поштујемо и потврђујемо; (ii) нашу спремност да преузмемо одговорност за своје поступке; и (iii) нашу способност да тамније пориве своје природе интегришемо у целовиту и уравнотежену личност. Будући да крајњи циљ људског живота није да будемо успешни, већ да добро живимо, овакво наглашавање личности проширује наше моралне хоризонте ка усклађивању виталности и духовности, рада и љубави. Оно нас позива да своју пажњу усмеримо на целовитост и достојанство живота, а не само на неки његов појединачни аспект.
Крајњи изазови овог пројекта могу се сажети на два међусобно допуњујућа начина. Прво, пошто личност значи бити човек на свој сопствени начин, потребно је да разумемо и цену тога да будемо оно што јесмо, као и цену тога да то не будемо. Када се нагласак стави на развој личности, њен интегритет и пуни развој, мењају се и сама питања: Шта се заправо добија развојем личности? Зашто је, и у ком смислу, целовито развијена личност у бољем положају од оне која је развијена само у најмањој мери?
Други део целокупног пројекта метафизичке антропологије посвећен је „Интеракцијама.“ Две основне метафизичке претпоставке овог пројекта јесу да су становишта према којима је (1) све у крајњој линији једно и (2) све у крајњој линији појединачно подједнако неадекватна, зато што полажу право на више него што могу да оправдају.
Многи односи који су нам као људским бићима најважнији налазе се између ове две крајности. Они се односе на случајеве у којима не постоји ни потпуна одвојеност ни потпуно преклапање. Управо је то одређујуће обележје интерактивних односа.
У природним наукама одавно је препознато да су интеракције основни начини на које су физички ентитети међусобно повезани. Али, као што електрони ступају у интеракцију једни с другима, тако то чине и људска бића. Интеракцију не схватам првенствено као мисаону категорију, већ као динамички начин живота. Она стоји насупрот изолацији, самодовољности и црно-белом схватању стварности. Наши животи не састоје се ни од пуких акција ни од пуких реакција, већ од одговарања на узајамне утицаје које догађаји и сусрети имају на нас, како у природном, тако и у људском свету. Проучавање интеракција подстиче нас да се одупремо искушењу да ствари једном заувек „поправимо“ или „решимо“; оно нас истовремено чини осетљивијим за димензију „између“ која постоји међу људским бићима, али и међу свим другим ентитетима. Интеракције морамо схватити озбиљно зато што је живот испуњен двосмисленостима, парадоксима и антиномијама, од којих се неке не могу разрешити логиком „или–или“, ако се уопште и могу разрешити.
Личност настаје једино у односу са другима, једино тамо где је могуће ступити у истински личне односе са другим бићима: као „Ја и Ти“, како је то изразио Мартин Бубер. Многи односи који су нам најдрагоценији – они који почивају на љубави или на верности некоме или нечему – управо су интерактивне природе. Овакав интерактивни приступ, са својим нагласком на личним и присним односима, захтева и другачији тип објашњења, у којем на питање „Зашто?“ не одговарају узроци и последице, већ разлози и значења. Као личности можемо живети и развијати се једино кроз интерактивни дијалог са другима, у којем своје изборе и поступке морамо оправдавати пред њима, као што и од њих очекујемо да оправдају своје поступке пред нама.
Трећи део овог свеукупног пројекта посвећен је „Вредностима.“ Добро развијене, и индивидуално и друштвено интегрисане личности не почивају толико на коначном ауторитету колико на стремљењима. Управо зато су вредности, као и привлачност коју оне имају, од пресудног значаја за наш живот. Стварност лишена вредности јесте фикција коју одржавају они који замишљају да људска бића стварају вредности. Вредности постоје независно од нас (као идеална бића, како тврди Николај Хартман), без обзира на то да ли их препознајемо или настојимо да их остваримо у сопственом животу. То се првенствено односи не на инструменталне, већ на интринзичне вредности. Међу њима су правда, лична и братска љубав, достојанство, поверење, истинољубивост, емпатија, мудрост, лепота, узвишеност и многе друге. Наша способност распознавања вредности и наш смисао за њих могу се знатно разликовати од човека до човека и од једне епохе до друге. Вредности захтевају непрестано неговање, али чак и тада сукоби међу вредностима остају неизбежни. Неке вредности долазе у сукоб зато што се не могу остварити истовремено и под истим околностима. Што је још важније, постоје истински сукоби вредности који произлазе из саме природе вредности (на пример, братска љубав може бити неправедна, док правда уопште не мора бити прожета љубављу). Велики део нашег зрелог живота састоји се у суочавању са таквим сукобима вредности, а наша практична мудрост зависи од способности да пронађемо пут између привржености истини и љубави и потребе за компромисом. Структура најозбиљнијих сукоба вредности није сукоб позитивне и негативне вредности. Напротив, најчешће смо позвани да бирамо или између две позитивне вредности, опредељујући се за ону убедљивију, или између два зла, бирајући мање. Сама чињеница да сукоби вредности постоје и да је неизбежно жртвовати једну вредност зарад друге није сама по себи трагична. Сукоби вредности и избори које они од нас захтевају могу нас подстаћи не само да продубимо своје распознавање вредности него и да постанемо одговорнији у доношењу одлука. Сукоби вредности представљају препреке које се могу – и које би требало – преобразити у прилике за даљи лични и заједнички развој.
Последњи и уједно метафизички највише усмерен део метафизичке антропологије посвећен је „Трансценденцији.“ Префикс транс- означава пружање ка нечему што превазилази своје уобичајене границе, повезујући га са оним што иначе није повезано. Трансценденцију схватам као хоризонт нашег света, као руб природног поретка. Као таква, она може представљати тачку сусрета између обичног и необичног, између временског и безвременог. Привлачност трансценденције, коју су људска бића одувек осећала, не би требало да нас наведе да се изгубимо у нечему већем и моћнијем од себе, већ да пронађемо себе и своје право место у свету. Пружајући се ка трансцендентном, често излазимо изван граница разума и морамо се ослонити на симболе, као што то чинимо у уметности и религијском обреду. Ипак, са трансцендентним смо повезани и преко својих најдубљих осећања, која откривају наша крајња опредељења и наш осећај за свето.
Постоје многа схватања трансценденције, како унутар светских религија тако и у филозофији, али Роџер Скрутон разјашњава један њен важан аспект својим појмом трансцендентних спона. За њега су то непреносиве везаности које одликују две особине: њихова дугорочна друштвена функција и њихова унутрашња непроменљивост. Оне нису ствар друштвеног уговора или конвенције, већ наслеђеног повереништва. Скрутон тврди да су све обавезе љубави управо такве природе. Настојаћу да ово друштвено-интерактивно схватање трансценденције даље развијем показујући да његов значај почива на двоструком виду: оно се односи и на оно што је одвојено од свега познатог, позивајући нас да превазиђемо саме себе, и на оно што је већ присутно и делатно у свему, омогућавајући нам да будемо укорењени и да осећамо како нисмо странци у овом свету, већ да му заиста припадамо. Надаље, настојаћу да покажем да је, као што је интеракција претпоставка смисла, тако и трансценденција претпоставка истине, нарочито истине о нашем унутрашњем позиву.
Овај пројекат метафизичке антропологије замишљен је као одговор не само на расцепканост филозофије и других интелектуалних дисциплина него, што је још важније, на дубоку моралну и духовну дезоријентисаност нашег доба. Задатак метафизичке антропологије није да анализира или деконструише значење нашег места у стварности, већ да га продуби и учини снажнијим. Она треба да нам помогне да разумемо како да се усмеримо ка највишим и најплеменитијим идеалима људског бивствовања, уместо да се једнострано прилагођавамо постојећем стању ствари. Проналажење праве мере између стварног и идеалног, као и између индивидуалне и универзалне димензије људскости, спада међу наше најтеже, али и најважније задатке.
Људска бића истовремено јесу и нису од средишњег значаја за универзум. Своје присуство у овом свету можемо оправдати не само развијањем дубљег разумевања зашто смо овде и шта би требало да учинимо са својим животима, већ и повезивањем са нечим што није ни само људско ни само иманентно — са трансцендентним — и одмеравањем себе према њему. Потребно је да препознамо свој позив и да смогнемо храбрости да живимо у складу са својим најдубљим опредељењима.