Шах
Шах сам научио да играм када сам имао четири или пет година.
Шах је жестока борба
Захваљујући шаху пропутовао сам многа места, а управо ме је он подстакао да учим руски језик како бих могао да проучавам руске шаховске књиге и часописе. Неколико пријатеља које сам у младости стекао захваљујући шаху и данас, после више деценија, спада међу моје најближе и најпоузданије пријатеље.
Шах сам научио да играм када сам имао четири или пет година. Мој отац је волео да игра шах са својим пријатељима, а шаховска табла и фигуре увек су стајале постављене и спремне за игру. На свом првом шаховском турниру учествовао сам са једанаест година, а убрзо затим учланио сам се у локални шаховски клуб. Од тада је шах постао много више од обичног хобија. Требало је толико тога научити о великим шампионима прошлости и истанчаним нијансама шаховске стратегије, а преда мном су били и бројни турнири на којима сам се могао надметати — како са својим вршњацима, тако и са играчима много старијим од себе. Захваљујући шаху пропутовао сам многа места, а управо ме је он подстакао да учим руски језик како бих могао да проучавам руске шаховске књиге и часописе. Неколико пријатеља које сам у младости стекао захваљујући шаху и данас, после више деценија, спада међу моје најближе и најпоузданије пријатеље.
Током тинејџерских година озбиљно сам размишљао о томе да постанем професионални шахиста. На моју срећу, те амбиције окончане су када сам имао деветнаест година. Учествовао сам на једном релативно скромном међународном турниру за који сам се месецима припремао, надајући се да ћу испунити норму за међународну шаховску титулу. Упркос свим својим сновима и труду који сам уложио, испоставило се да је то био најнеуспешнији турнир у мом животу. Нисам добио ниједну партију и завршио сам турнир са најмањим бројем освојених поена међу свим учесницима. Био је то јасан знак да ће бити мудрије да се посветим студијама. Управо сам то и учинио.
После пресељења у Сједињене Америчке Државе шах је постао диван начин да упознајем људе и стичем нове пријатеље. Пошто је моја универзитетска стипендија била скромна, држање часова шаха и победе на турнирима у убрзаном темпу игре доносили су ми нешто додатног прихода. Иако сам се посветио академској каријери, наставио сам да играм довољно озбиљно да стекнем звање националног шаховског мајстора.
Године 2022. шаховски клуб у којем сам као дечак научио да играм и направио своје прве шаховске кораке — а чији сам члан остао током свих тих година — прославио је сто година свога постојања. Током читавог века клуб је постигао много, не само на такмичарском плану већ, што је још важније, и у неговању ширег културног образовања генерација Сомбораца. Посебно сам поносан што сам учествовао у припреми пригодне монографије посвећене историји клуба, а потом био изабран и за његовог председника.
