Metafizička antropologija: Ka novoj filozofskoj paradigmi
Predrag Čičovački
Prozvani u život bez dovoljno pouzdanog usmerenja, ljudi su osuđeni da tragaju i da se bore. U tom traganju možemo se okrenuti onome što je uzvišeno ili onome što je nisko. Najčešće prihvatamo i jedno i drugo. Naši prirodni nagoni i instinkti vode nas, ali samo do izvesne tačke. Na tom pragu moramo odlučiti hoćemo li te nagone oplemeniti, ili ih prevladati. Budući da nas je civilizacijski razvoj vekovima usmeravao pre svega ka ovoj drugoj mogućnosti, teško je ne primetiti da su se naši životi otuđili od prirodnog sveta, a tempo života sve sve brži. S tim je tesno povezano, ali još alarmantnije, to što se u samom središtu našeg života produbljuju protivrečnosti: čini se da više ne znamo ni šta želimo, ni kuda idemo, ni ko smo. U svom nemiru i dezorijentisanosti, udruženim sa našom razvijenom sposobnošću da stvaramo, ali i da osakaćujemo i uništavamo, postali smo problem – opasnost ne samo za sebe nego i za druge oblike života na ovoj planeti. Da li je, onda, ljudski život, ovakav kakav jeste, vredan očuvanja? Šta ga može opravdati u svetlu tih unutrašnjih protivrečnosti i spoljašnjih težnji ka razaranju?
Prvenstveno me ne zanima očuvanje našeg opstanka, već očuvanje naše ljudskosti: ne kako da preživimo, nego kako da se što potpunije razvijemo. Razmišljanja o tome po čemu se razlikujemo i šta naš život čini vrednim očuvanja predstavljaju središnje pitanje ovog istraživanja, koje nazivam „metafizičkom antropologijom.“ To je normativni projekat koji ispituje kada smo u svom najboljem, a kada u najgorem izdanju. On istražuje smisao celokupnog ljudskog poduhvata: Šta nas najviše pokreće, a šta nas čini apatičnim? Čega se najviše plašimo i može li se taj strah prevladati bez utešnih iluzija i „plemenitih laži“? Koji je naš najdragoceniji ideal i najdublja težnja? Šta je naše najviše dostignuće? Koji je najteži zadatak s kojim se kao ljudska bića suočavamo?
Ako sva ova i srodna pitanja sažmemo u jedno, možemo upitati: Šta ljudsko biće može postati i koliko dobro može biti kada se posveti najplemenitijim i najuzvišenijim stremljenjima?
Došao sam do uverenja da je težnja za istinom jedna od naših najosnovnijih potreba. Istina koja nam je potrebna nije nužno istina sa velikim slovom „I“; ona može biti dinamična i pluralistička, ali mora biti utemeljena u prirodnim poredcima ritma i ispravnosti, koji kao da su upleteni u samo tkivo stvarnosti. I premda priroda i njeni poretci ne bi trebalo da imaju poslednju reč, oni moraju imati prvu. Iz ovog uvida proističe dubok izazov, koji se može sažeti u jedno pitanje: Možemo li usvojiti i preobraziti energije prirode, a da ih pritom ne uništimo? Toliki deo našeg kultivisanog sveta sastoji se od veštačkih tvorevina i zamena, i toliko toga u našem zajedničkom životu zahteva prikrivanja i kompromise, da nam postaje teško da prepoznamo te poretke ritma i ispravnosti, iako su oni utkani u samo tkivo od kojeg smo sazdani. Najveći izazov u razvijanju i očuvanju naše ljudskosti možda se upravo sastoji u pronalaženju prave ravnoteže između naše privrženosti istini i naše potrebe za kompromisom: Kada i u kojoj meri moramo ostati verni istini, a kada i u kojoj meri je kompromis neophodan?
Naša druga najosnovnija potreba jeste ljubav: da volimo i da budemo voljeni. Da bismo postali i ostali ljudi, potrebni su nam drugi; izolovani pojedinac prestao bi da bude ličnost. Volja i razum imaju važnu ulogu u stvaranju društveno prihvatljivih maski, ali ljubav podrazumeva susret licem u lice i pomaže nam da sagledamo ko ljudi (i šta stvari) zaista jesu. Ljubav svemu što voli daje lični karakter i otvara put ka njegovom najdubljem razumevanju. Životno iskustvo i empatičko razumevanje pružaju najsigurniji put ka spoznaji istine o tome ko smo, kao i istine o onima do kojih nam je najviše stalo.
Priroda ljubavi još je složenija od prirode istine. Ljubav je emocija, osećanje prema drugim ljudskim bićima (i drugim aspektima stvarnosti), ali, pre svega, ona je trajna usmerenost da se prema drugima odnosimo s ljubavlju. Ljubav se ne zasniva prvenstveno na pritisku, kao nagonski porivi, već na privlačnosti – na onome što nas najviše privlači, što nas priziva sebi; među tim što nas privlači nalazi se i sama istina.
Uprkos očiglednim razlikama između istine i ljubavi, među njima postoje i duboke sličnosti. Obe su po svojoj prirodi odnosne. Kroz svoju povezanost s poretkom, istina se odnosi na ono što svet drži na okupu; ljubav se, međutim, odnosi na ono što nas okuplja i što pokreće svet. I istina i ljubav su, takođe, suštinski različite od volje i od onoga što zavisi od nas: kao što je istina ono što jeste, bez obzira na to da li je želimo ili nam se dopada, tako ni mi ne možemo izabrati koga ili šta ćemo voleti. Ljubav nam dolazi – ili ne dolazi; ona se događa – ili se ne događa. U svojoj težnji da kontrolišemo i upravljamo svakim aspektom života, nastojimo da istinu i ljubav lišimo njihove tajanstvenosti i učinimo ih običnim, lako dostupnim i trivijalnim. Kada u tome ne uspemo, spremno koristimo njihove zamene. Pa ipak, samo istina i ljubav – a ne njihovi surogati – stvaraju okruženje u kojem ljudski život može da procveta. Kao što su nam kiseonik i hrana neophodne za opstanak, tako je i odsustvo istine i ljubavi pogubno za našu ljudskost.
Posle mnogo godina nastojanja da pronađem najprimereniju strukturu za temeljno istraživanje naših traganja za istinom i ljubavlju, došao sam do uverenja da ono treba da bude organizovano oko četiri stuba ljudske egzistencije: ličnosti, interakcija, vrednosti i transcendencije. Ukratko, ovi stubovi usredsređeni su na sledeća pitanja:
Ličnost je usmerena na problem identiteta: Kako možemo da objedinimo našu zajedničku ljudskost sa našom nezamenljivom jedinstvenošću?
Interakcije se tiču problema zajednice i zajedničkog života kroz razmenu i zajedničke obrede: Kako možemo oblikovati zajednice koja nisu puki skupovi pojedinaca?
Vrednosti se odnose na problem orijentacije: Kako pronaći svoj put kroz složeni tok stvarnosti? Šta je ispravno, a šta pogrešno, i kako možemo razlikovati jedno od drugog?
Transcendencija se bavi problemom naših najdubljih opredeljenja: Šta smatramo najsvetijim?
Ova četiri stuba čine osnovnu strukturu novog projekta metafizičke antropologije. Njegov cilj nije da ustanovi novu filozofsku disciplinu (poput filozofske antropologije), već da ocrta novu paradigmu promišljenog i odgovornog, interaktivnog i stvaralačkog života. Metafizička antropologija nastoji da otkrije ne istinu o ljudskom biću, već istinu ljudskog bivstvovanja.
Najizraženije antropološki deo ovog projekta bavi se oblikovanjem ličnosti i našim odnosima sa drugima. Njegov metafizički deo usredsređen je na prirodu vrednosti kojima težimo u svojoj trajnoj potrazi za transcendencijom, shvaćenom kao izraz naših najdubljih opredeljenja.
Središnje pitanje prvog dela ovog projekta, pod naslovom „Ličnost“, jeste da objasni prelaz od života ljudske životinje ka životu ljudske ličnosti. Mi ne živimo ni u potpuno društveno konstruisanoj stvarnosti, niti postojimo kao izolovani pojedinci slobodni da čine sve što mogu da zamisle ili požele. Ličnost predstavlja način bivstvovanja između te dve krajnosti, koji se, preliminarno gledano, može razumeti kao biti čovek na svoj sopstveni način. Ovakav pristup istovremeno naglašava našu zajedničku ljudskost i našu jedinstvenu, nezamenljivu individualnost. On takođe sugeriše da, iako smo u minimalnom smislu svi osobe samim tim što živimo kao ljudska bića i sa njima, razvoj ličnosti predstavlja zadatak – složen, težak i doživotan zadatak.
Ne razvijaju se sve ličnosti podjednako: neki ljudi poseduju tek slabo razvijenu ličnost, dok su drugi odmakli daleko u svom ličnom razvoju, premda se taj razvoj nikada ne može u potpunosti dovršiti. Ličnost se ne razvija neposredno kroz delovanje, već pre svega kroz ono što priprema i utemeljuje naše postupke: (i) ono što poštujemo i potvrđujemo; (ii) našu spremnost da preuzmemo odgovornost za svoje postupke; i (iii) našu sposobnost da tamnije porive svoje prirode integrišemo u celovitu i uravnoteženu ličnost. Budući da krajnji cilj ljudskog života nije da budemo uspešni, već da dobro živimo, ovakvo naglašavanje ličnosti proširuje naše moralne horizonte ka usklađivanju vitalnosti i duhovnosti, rada i ljubavi. Ono nas poziva da svoju pažnju usmerimo na celovitost i dostojanstvo života, a ne samo na neki njegov pojedinačni aspekt.
Krajnji izazovi ovog projekta mogu se sažeti na dva međusobno dopunjujuća načina. Prvo, pošto ličnost znači biti čovek na svoj sopstveni način, potrebno je da razumemo i cenu toga da budemo ono što jesmo, kao i cenu toga da to ne budemo. Kada se naglasak stavi na razvoj ličnosti, njen integritet i puni razvoj, menjaju se i sama pitanja: Šta se zapravo dobija razvojem ličnosti? Zašto je, i u kom smislu, celovito razvijena ličnost u boljem položaju od one koja je razvijena samo u najmanjoj meri?
Drugi deo celokupnog projekta metafizičke antropologije posvećen je „Interakcijama.“ Dve osnovne metafizičke pretpostavke ovog projekta jesu da su stanovišta prema kojima je (1) sve u krajnjoj liniji jedno i (2) sve u krajnjoj liniji pojedinačno podjednako neadekvatna, zato što polažu pravo na više nego što mogu da opravdaju.
Mnogi odnosi koji su nam kao ljudskim bićima najvažniji nalaze se između ove dve krajnosti. Oni se odnose na slučajeve u kojima ne postoji ni potpuna odvojenost ni potpuno preklapanje. Upravo je to određujuće obeležje interaktivnih odnosa.
U prirodnim naukama odavno je prepoznato da su interakcije osnovni načini na koje su fizički entiteti međusobno povezani. Ali, kao što elektroni stupaju u interakciju jedni s drugima, tako to čine i ljudska bića. Interakciju ne shvatam prvenstveno kao misaonu kategoriju, već kao dinamički način života. Ona stoji nasuprot izolaciji, samodovoljnosti i crno-belom shvatanju stvarnosti. Naši životi ne sastoje se ni od pukih akcija ni od pukih reakcija, već od odgovaranja na uzajamne uticaje koje događaji i susreti imaju na nas, kako u prirodnom, tako i u ljudskom svetu. Proučavanje interakcija podstiče nas da se odupremo iskušenju da stvari jednom zauvek „popravimo“ ili „rešimo“; ono nas istovremeno čini osetljivijim za dimenziju „između“ koja postoji među ljudskim bićima, ali i među svim drugim entitetima. Interakcije moramo shvatiti ozbiljno zato što je život ispunjen dvosmislenostima, paradoksima i antinomijama, od kojih se neke ne mogu razrešiti logikom „ili–ili“, ako se uopšte i mogu razrešiti.
Ličnost nastaje jedino u odnosu sa drugima, jedino tamo gde je moguće stupiti u istinski lične odnose sa drugim bićima: kao „Ja i Ti“, kako je to izrazio Martin Buber. Mnogi odnosi koji su nam najdragoceniji – oni koji počivaju na ljubavi ili na vernosti nekome ili nečemu – upravo su interaktivne prirode. Ovakav interaktivni pristup, sa svojim naglaskom na ličnim i prisnim odnosima, zahteva i drugačiji tip objašnjenja, u kojem na pitanje „Zašto?“ ne odgovaraju uzroci i posledice, već razlozi i značenja. Kao ličnosti možemo živeti i razvijati se jedino kroz interaktivni dijalog sa drugima, u kojem svoje izbore i postupke moramo opravdavati pred njima, kao što i od njih očekujemo da opravdaju svoje postupke pred nama.
Treći deo ovog sveukupnog projekta posvećen je „Vrednostima.“ Dobro razvijene, i individualno i društveno integrisane ličnosti ne počivaju toliko na konačnom autoritetu koliko na stremljenjima. Upravo zato su vrednosti, kao i privlačnost koju one imaju, od presudnog značaja za naš život. Stvarnost lišena vrednosti jeste fikcija koju održavaju oni koji zamišljaju da ljudska bića stvaraju vrednosti. Vrednosti postoje nezavisno od nas (kao idealna bića, kako tvrdi Nikolaj Hartman), bez obzira na to da li ih prepoznajemo ili nastojimo da ih ostvarimo u sopstvenom životu. To se prvenstveno odnosi ne na instrumentalne, već na intrinzične vrednosti. Među njima su pravda, lična i bratska ljubav, dostojanstvo, poverenje, istinoljubivost, empatija, mudrost, lepota, uzvišenost i mnoge druge. Naša sposobnost raspoznavanja vrednosti i naš smisao za njih mogu se znatno razlikovati od čoveka do čoveka i od jedne epohe do druge. Vrednosti zahtevaju neprestano negovanje, ali čak i tada sukobi među vrednostima ostaju neizbežni. Neke vrednosti dolaze u sukob zato što se ne mogu ostvariti istovremeno i pod istim okolnostima. Što je još važnije, postoje istinski sukobi vrednosti koji proizlaze iz same prirode vrednosti (na primer, bratska ljubav može biti nepravedna, dok pravda uopšte ne mora biti prožeta ljubavlju). Veliki deo našeg zrelog života sastoji se u suočavanju sa takvim sukobima vrednosti, a naša praktična mudrost zavisi od sposobnosti da pronađemo put između privrženosti istini i ljubavi i potrebe za kompromisom. Struktura najozbiljnijih sukoba vrednosti nije sukob pozitivne i negativne vrednosti. Naprotiv, najčešće smo pozvani da biramo ili između dve pozitivne vrednosti, opredeljujući se za onu ubedljiviju, ili između dva zla, birajući manje. Sama činjenica da sukobi vrednosti postoje i da je neizbežno žrtvovati jednu vrednost zarad druge nije sama po sebi tragična. Sukobi vrednosti i izbori koje oni od nas zahtevaju mogu nas podstaći ne samo da produbimo svoje raspoznavanje vrednosti nego i da postanemo odgovorniji u donošenju odluka. Sukobi vrednosti predstavljaju prepreke koje se mogu – i koje bi trebalo – preobraziti u prilike za dalji lični i zajednički razvoj.
Poslednji i ujedno metafizički najviše usmeren deo metafizičke antropologije posvećen je „Transcendenciji.“ Prefiks trans- označava pružanje ka nečemu što prevazilazi svoje uobičajene granice, povezujući ga sa onim što inače nije povezano. Transcendenciju shvatam kao horizont našeg sveta, kao rub prirodnog poretka. Kao takva, ona može predstavljati tačku susreta između običnog i neobičnog, između vremenskog i bezvremenog. Privlačnost transcendencije, koju su ljudska bića oduvek osećala, ne bi trebalo da nas navede da se izgubimo u nečemu većem i moćnijem od sebe, već da pronađemo sebe i svoje pravo mesto u svetu. Pružajući se ka transcendentnom, često izlazimo izvan granica razuma i moramo se osloniti na simbole, kao što to činimo u umetnosti i religijskom obredu. Ipak, sa transcendentnim smo povezani i preko svojih najdubljih osećanja, koja otkrivaju naša krajnja opredeljenja i naš osećaj za sveto.
Postoje mnoga shvatanja transcendencije, kako unutar svetskih religija tako i u filozofiji, ali Rodžer Skruton razjašnjava jedan njen važan aspekt svojim pojmom transcendentnih spona. Za njega su to neprenosive vezanosti koje odlikuju dve osobine: njihova dugoročna društvena funkcija i njihova unutrašnja nepromenljivost. One nisu stvar društvenog ugovora ili konvencije, već nasleđenog povereništva. Skruton tvrdi da su sve obaveze ljubavi upravo takve prirode. Nastojaću da ovo društveno-interaktivno shvatanje transcendencije dalje razvijem pokazujući da njegov značaj počiva na dvostrukom vidu: ono se odnosi i na ono što je odvojeno od svega poznatog, pozivajući nas da prevaziđemo same sebe, i na ono što je već prisutno i delatno u svemu, omogućavajući nam da budemo ukorenjeni i da osećamo kako nismo stranci u ovom svetu, već da mu zaista pripadamo. Nadalje, nastojaću da pokažem da je, kao što je interakcija pretpostavka smisla, tako i transcendencija pretpostavka istine, naročito istine o našem unutrašnjem pozivu.
Ovaj projekat metafizičke antropologije zamišljen je kao odgovor ne samo na rascepkanost filozofije i drugih intelektualnih disciplina nego, što je još važnije, na duboku moralnu i duhovnu dezorijentisanost našeg doba. Zadatak metafizičke antropologije nije da analizira ili dekonstruiše značenje našeg mesta u stvarnosti, već da ga produbi i učini snažnijim. Ona treba da nam pomogne da razumemo kako da se usmerimo ka najvišim i najplemenitijim idealima ljudskog bivstvovanja, umesto da se jednostrano prilagođavamo postojećem stanju stvari. Pronalaženje prave mere između stvarnog i idealnog, kao i između individualne i univerzalne dimenzije ljudskosti, spada među naše najteže, ali i najvažnije zadatke.
Ljudska bića istovremeno jesu i nisu od središnjeg značaja za univerzum. Svoje prisustvo u ovom svetu možemo opravdati ne samo razvijanjem dubljeg razumevanja zašto smo ovde i šta bi trebalo da učinimo sa svojim životima, već i povezivanjem sa nečim što nije ni samo ljudsko ni samo imanentno — sa transcendentnim — i odmeravanjem sebe prema njemu. Potrebno je da prepoznamo svoj poziv i da smognemo hrabrosti da živimo u skladu sa svojim najdubljim opredeljenjima.