Moj intelektualni put
Život u potrazi za smislom ljudskog postojanja
Preuzmite esej na više jezika:
Kako je sve počelo
-
1969
Sletanje Apola 11 na Mesec
Interesovanje za vrhunska dostignuća ljudskog roda
Najpresudniji događaj u mom detinjstvu bilo je sletanje svemirskog broda Apolo 11 na Mesec. Zanemarimo sada to što sam, sa dvogledom pozajmljenim od komšije, tih noći sa vrha naše trešnje bezuspešno pokušavao da vidim Nila Armstronga i Edvina Oldrina kako pocupkuju po prašnjavoj površini Zemljinog satelita. Važnije je bilo to što je taj događaj, više podsvesno nego svesno, osnažio u meni interesovanje za vrhunska dostignuća ljudskog roda. Počeo sam da se zanimam za egipatske piramide i kineski zid, ali i za hipnozu i religiju. Moja radoznalost nije znala za granice, baš kao ni moja želja da što više i dublje dokučim čak i ono o čemu mi je već tako rano bilo jasno da je u krajnjoj liniji nedokučivo.
-
1975–1979
Srednjoškolske godine — dve važne teme
Devojke i šah
Ta stihija radoznalosti je malo popustila u srednjoj školi, jer su se odjednom tu pojavile još dve važne „teme“: devojke i šah. Ali koliko god da su one bile uticajne, i povremeno se nametale kao ono što dominira mojim mladim životom, ipak su na nekoj mojoj internoj skali vrednosti koje sam gotovo uvek bio svestan, devojke i šah zauzimale sekundarno mesto.
-
1979-1984
Izbor studija
Dva otvorena puta
Kad je došlo vreme opredeljenja za studije, dva puta su bila otvorena. Jedan je vodio u pravcu prirodnih nauka, posebno fizike i matematike, a drugi prema društvenim naukama. Poriv prema ovom drugom je bio znatno jači, a pitanje je bilo da li se odlučiti za studije književnosti, psihologije, ili filozofije. Iako sam književnost uvek voleo i duboko je doživljavao, to nije bio siguran izbor, jer ja nisam hteo samo da je čitam i proučavam, nego da je stvaram i pišem, a nije bilo sigurnih indikacija da za to imam dovoljno talenta. Psihologija je otpala, jer je mene pre svega interesovala psihoanaliza, naročito Jung, a tome se na redovnim studijama u Beogradu nije pridavalo primarno značenje.
-
1986-1991
Postdiplomske studije u Ročesteru
Univerzitet u Ročesteru, Njujork, SAD
-
1990
Stičem zvanje šahovskog majstora u SAD
-
1991-2023
-
2012-2013
Fulbrajtova stipendija u Indiji
Moja institucija domaćin bio je Univerzitet u Benaresu, Indija
-
2023–danas
Profesor emeritus
Profesor emeritus na Koledžu Svetog Krsta, SAD
-
2024. Vraćam se u Sombor
Sombor (Srbija) je grad u kojem sam odrastao i završio srednju školu.
Filozofija
Ja sam filozofiju više doživljavao kao neku sintezu duhovnih i umnih ostvarenja nego kao izdvojenu teorijsku disciplinu, jasno ograničenu svojom metodikom i terminologijom.
Ostala je, dakle, filozofija, i ona se dobro uklapala u moja interesovanja za vrhunska dostignuća ljudskog roda. Ja sam je više doživljavao kao neku sintezu duhovnih i umnih ostvarenja nego kao izdvojenu teorijsku disciplinu, jasno ograničenu svojom metodikom i terminologijom. Na samom fakultetu, nije baš bilo tako kako sam očekivao, jer je pre svega trebalo steći (i na ispitima pokazati) poznavanje istorije filozofije. Uprkos mom negodovanju, to je bio ispravan pristup, jer se, recimo za razliku od prirodnih nauka, filozofija ne može razumeti bez svoje istorije. Veći problem za mene je bilo to što su se na odeljenju za filozofiju sukobile dve koncepcije – marksističko-humanistička i analitička – od kojih se ni jedna baš nije poklapala sa mojim naklonostima i aspiracijama.
Atmosfera na odeljenju bila je, međutim, veoma dobra. Bio je tu čitav niz izuzetno talentovanih studenata, a i požrtvovanje i posvećenost mnogih profesora bili su na zaista visokom nivou. Mnogi seminari su posle isteka zvaničnog vremena nastavljani u okolnim kafićima, naročito ako su ih vodili mlađi profesori koji su bili bez porodičnih obaveza. Profesori su nas stimulisali da učimo klasične i savremene strane jezike, kao i da redovno pohađamo javne tribine i predstavljanja knjiga koja su u Beogradu početkom 1980-tih godina bila organizovana gotovo svakodnevno. Kad se tome dodaju i odlasci u pozorište, pa koncerti i izložbe, tih pet godina na redovnim studijama (1979-1984) bile su godine mog najintezivnijeg i najšireg obrazovanja.
Kao rezultat tih godina, tri uvida su se učvrstila u meni. Prvo, zanat se mora dobro ispeći pre nego što se u bilo kojoj delatnosti može stvarati i očekivati vrhunske rezultate. I filozofija, barem kao školska disciplina, jeste „zanat“, i ona se mora temeljno studirati, tako da sam lako rešio da nastavim dalje studije, sve do titule doktora nauka. Drugo, Kantova filozofija – naročito njegova „Kritika čistog uma“ – mi se tokom studija prosto nametnula kao centralni filozofski tekst koji zahteva, i kome bih želeo da posvetim, godine daljih i sistematskih studija. Treće, najdublju odziv u meni su uvek nalazila filozofska pitanja o čoveku i čovečnosti. Već u prvoj godini studija, na predmetu Uvod u filozofiju, izabrao sam kao temu za seminarski rad „Biti čovek“, pod čime sam podrazumevao biti čovek koji živi smisleno i sa punim ljudskim dignitetom. Nadao sam se da će dalje studije filozofije, kao i nova životna iskustva, takoreći same od sebe produbiti moje razumevanje te teme, koja se sve više u meni učvršćivala kao konačna i najvažnija tema celokupnog filozofskog mišljenja i iskustva.
Postdiplomske studije sam nastavio u Americi, na Univerzitetu u Ročesteru (University of Rochester), u saveznoj državi Njujork. Tu sam, pored ostalih profesora, imao prilike da učim od jednog od najboljih svetskih poznavalaca Kanta, Luisa Vajta Beka (Lewis White Beck). Pet godina provedenih u Ročesteru su opet bile godine učenja, kao i na redovnim studijama, ali se ovoga puta išlo daleko više u dubinu nego u širinu. Jedno od najtežih filozofskih štiva, „Kritika čistog uma“, postala je moj svakodnevni saputnik i moja preokupacija. Osim potpune posvećenosti ovom delu, moje postdiplomske studije su zahtevale i detaljno izučavanje filozofa koji su uticali na Kanta, proučavanje njegovog celokupnog opusa, kao i uticaja koje je Kantovo delo imalo na buduće generacije filozofa. Pored dubinskog urastanja u Kantovu filozofiju, tih pet godina bile su takođe vreme prilagođavanja na jednu sasvim drugačiju kulturu od one iz koje sam potekao. Pošto je univerzitet na kome sam studirao bio zaista internacionalan – sa studentima iz osamdeset i dve zemlje – bile su to takođe godine učenja ne samo o Americi nego i o svetskim kulturama i tradicijama.
Doktorsku disertaciju o Kantovoj „Kritici“ sam odbranio 1991. godine, na Kantov rođendan (22. aprila). Kao specijalista za Kanta i modernu filozofiju, dobio sam posao predavača na malom privatnom katoličkom jezuitskom koledžu „Svetog krsta“, u blizini Bostona. Tu sam radio do 2023 godine, kada sam se i penzionisao, gde sam ubrzo zatim stekao i status profesora emeritusa.
No, da se vratimo na početak moje profesorske karijere. Umesto nameravane ambicije da postanem jedan od svetskih stručnjaka za Kanta, životni tokovi i dinamika fakulteta na kome sam predavao odveli su me u sasvim drugom pravcu. Kad sam u jesen 1991. godine počeo svoju profesorsku karijeru, domovina iz koje sam došao, Jugoslavija, našla se u fazi naglog raspada. I to, za razliku od recimo Čehoslovačke, raspada na način koji je uključivao mnogo zla i nasilja, bola i razočaranja. Značaj Kantovih „autonomija čistog uma“ izbledeo je u tim godinama u poređenju sa „antinomijama duše i srca“ izazvanih razaranjem otadžbine. Trebalo se uhvatiti u koštac ne samo sa onim najvišim za šta je ljudski rod sposoban, nego i sa onim najnižim. Trebalo je suočiti se sa prirodom zla i u nama naizgled uvek prisutnom nagonu za razaranjem i nasiljem.
Kako se Amerika posle terorističkog napada 2001. godine našla pred sličnim dilemama, teme mog istraživanja, kao i predmeti koje sam počeo da predajem na fakultetu, sasvim su se promenili. Usput da napomenem i to da na američkim koledžima, za razliku od njihovih (i naših) univerziteta, postoji mnogo veća fleksibilnost i raznolikost u odnosu na to šta profesori predaju. Ja sam to iskoristio, pa sam se okrenuo ka tri velike teme: 1. priroda zla; 2. izučavanje nenasilja kao alternative nasilju i ratu; i 3. izučavanje alternativa glavnim tokovima zapadne civilizacije. Sada su se odjednom predamnom otvorile brojne nove mogućnosti, tako da sam, pored svoje redovne profesorske dužnosti, postao i direktor centra za studije rata i mira na mom fakultetu. Zainteresovao sam se i za rusku književnost kao izvor alternativne vizije kulture i čovečnosti, i počeo da odlazim u Rusiju. Takođe sam počeo da se okrećem istočnim civilizacijama i sve češće putujem i boravim u Indiji i Kini. Te novoorijentisane i izuzetno intenzivne aktivnosti su počele krajem devedesetih godina dvadesetog veka i trajale su više od dve decenije, sve do punog razvoja svetske epidemije korone. Ona me je zatekla u prvoj polovini mojih šezdesetih godina.
S obzirom da je epidemija korone znatno usporila putovanja i proredila društvene kontakte, meni je to omogućilo da počnem da sumiram iskustva i uvide koje sam stekao tokom svog života, a naročito tokom svoje tri „profesorske“ decenije. Nikada nisam posumnjao u to da je Kant filozof od izuzetnog značaja, ali sam došao do ubeđenja da je on, zajedno sa većinom evropskih i (kasnije) američkih filozofa i intelektualaca, pristupao problemima suštinskim za ljudski život iz perspektive koja je suviše uska, baš kao što i delimično sasvim promašuje te probleme. Sumirajući rezultate svojih višedecenijskih intelektualnih i duhovnih traganja i istraživanja, došao sam do zaključka da čitava perspektiva kojom u poslednjih nekoliko vekova pristupamo esencijalnim problemima zahteva jedno značajno preusmerenje.
To je projekat koji sam sebi postavio kao zadatak za sledećih petnaest godina svog intelektualnog rada, kao svoju glavnu zanimaciju u penziji. Okvirni naziv koji sam dao tom preusmerenju je „metafizička antropologija“. To je „antropologija“ zato što pitanja o smislu i značenju ljudskog života moraju biti centralna za naša naučna, filozofska, i druga istraživanja. Ona je „metafizička“ zato što se na ta antropološka pitanja ne može zadovoljavajuće odgovoriti potpuno činjeničkim, empirijskim, i naučno dokazivim materijalom. Takav materijal je neophodan, ali njemu je potrebna i osnova koja je dublja od svega empirijskog, baš kao i nadgradnja koja se bavi onim idealnim, čak nedostižno idealnim, koje nas uvek motiviše i inspiriše da težimo boljem.
Podelio sam taj projekat, koji me sada preokupira, u četiri dela. Prvi se bavi „ličnošću“ i polazi od toga da nije svako ljudsko biće ličnost, već da je ličnost nešto što se strpljivim i dugotrajnim radom na sebi i aspiracijama prema onom najboljem može postići. Drugi deo projekta bavi se „interakcijama“: odnosom naročito prema drugim ljudima, koje se mogu zasnivati na afinitetu i brizi, ali i na nastojanju da se drugi iskoristi, često čak i povredi. Treći deo će ispitivati „vrednosti“ shvaćene kao idealne suštine kojima treba da težimo sa uvek novom energijom i snagom. Poslednji deo će biti i najteži i najdublji, jer se bavi „transcendencijom“, shvaćenom kao ono što nam čini tlo pod nogama i zasniva se na onome što nam je sveto i što nikada ne sme biti izdato.
Cilj bavljenja filozofijom nije razmatranje apstraktnih problema i intelektualnih zagonetki. Takvi problemi i zagonetke su samo sredstva, samo prepreke na putu. A taj put treba da vodi izgradnji sopstvene ličnosti i nastojanju da postanemo dobra ljudska bića, koliko nam je god to moguće. Takvo nastojanje mora biti i individualno i kolektivno. Ono treba da nam rasvetli ne samo da li, osim Meseca, možemo da dosegnemo do još nekog drugog svemirskog tela, već to koliki su stvarni dometi i šta su zaista vrhunska dostignuća ljudskog roda.
Esej „Moj intelektualni put: Život u potrazi za smislom ljudskog postojanja“
preveden je na više jezika:
My Intellectual Journey — engleski
Мой интеллектуальный путь — ruski
Mi viaje intelectual — španski
Călătoria mea intelectuală — rumunski
Autobiografischer — nemački
Má intelektuální cesta — češki
Mon parcours intellectuel — francuski
Moja intelektualna pot — slovenački
मेरी बौद्धिक यात्रा — hindi
Моето интелектуално патување — makedonski
Metafizička antropologija
Ka novoj filozofskoj paradigmi
Prozvani u život bez dovoljno pouzdanog usmerenja, ljudi su osuđeni da tragaju i da se bore. U tom traganju možemo se okrenuti onome što je uzvišeno ili onome što je nisko. Najčešće prihvatamo i jedno i drugo. Naši prirodni nagoni i instinkti vode nas, ali samo do izvesne tačke. Na tom pragu moramo odlučiti hoćemo li te nagone oplemeniti, ili ih prevladati. Budući da nas je civilizacijski razvoj vekovima usmeravao pre svega ka ovoj drugoj mogućnosti, teško je ne primetiti da su se naši životi otuđili od prirodnog sveta, a tempo života sve sve brži. S tim je tesno povezano, ali još alarmantnije, to što se u samom središtu našeg života produbljuju protivrečnosti: čini se da više ne znamo ni šta želimo, ni kuda idemo, ni ko smo. U svom nemiru i dezorijentisanosti, udruženim sa našom razvijenom sposobnošću da stvaramo, ali i da osakaćujemo i uništavamo, postali smo problem – opasnost ne samo za sebe nego i za druge oblike života na ovoj planeti. Da li je, onda, ljudski život, ovakav kakav jeste, vredan očuvanja? Šta ga može opravdati u svetlu tih unutrašnjih protivrečnosti i spoljašnjih težnji ka razaranju?
Prvenstveno me ne zanima očuvanje našeg opstanka, već očuvanje naše ljudskosti: ne kako da preživimo, nego kako da se što potpunije razvijemo. Razmišljanja o tome po čemu se razlikujemo i šta naš život čini vrednim očuvanja predstavljaju središnje pitanje ovog istraživanja, koje nazivam „metafizičkom antropologijom.“ To je normativni projekat koji ispituje kada smo u svom najboljem, a kada u najgorem izdanju. On istražuje smisao celokupnog ljudskog poduhvata: Šta nas najviše pokreće, a šta nas čini apatičnim? Čega se najviše plašimo i može li se taj strah prevladati bez utešnih iluzija i „plemenitih laži“? Koji je naš najdragoceniji ideal i najdublja težnja? Šta je naše najviše dostignuće? Koji je najteži zadatak s kojim se kao ljudska bića suočavamo?