Šah
Šah sam naučio da igram kada sam imao četiri ili pet godina.
Šah je žestoka borba
Zahvaljujući šahu proputovao sam mnoga mesta, a upravo me je on podstakao da učim ruski jezik kako bih mogao da proučavam ruske šahovske knjige i časopise. Nekoliko prijatelja koje sam u mladosti stekao zahvaljujući šahu i danas, posle više decenija, spada među moje najbliže i najpouzdanije prijatelje.
Šah sam naučio da igram kada sam imao četiri ili pet godina. Moj otac je voleo da igra šah sa svojim prijateljima, a šahovska tabla i figure uvek su stajale postavljene i spremne za igru. Na svom prvom šahovskom turniru učestvovao sam sa jedanaest godina, a ubrzo zatim učlanio sam se u lokalni šahovski klub. Od tada je šah postao mnogo više od običnog hobija. Trebalo je toliko toga naučiti o velikim šampionima prošlosti i istančanim nijansama šahovske strategije, a preda mnom su bili i brojni turniri na kojima sam se mogao nadmetati — kako sa svojim vršnjacima, tako i sa igračima mnogo starijim od sebe. Zahvaljujući šahu proputovao sam mnoga mesta, a upravo me je on podstakao da učim ruski jezik kako bih mogao da proučavam ruske šahovske knjige i časopise. Nekoliko prijatelja koje sam u mladosti stekao zahvaljujući šahu i danas, posle više decenija, spada među moje najbliže i najpouzdanije prijatelje.
Tokom tinejdžerskih godina ozbiljno sam razmišljao o tome da postanem profesionalni šahista. Na moju sreću, te ambicije okončane su kada sam imao devetnaest godina. Učestvovao sam na jednom relativno skromnom međunarodnom turniru za koji sam se mesecima pripremao, nadajući se da ću ispuniti normu za međunarodnu šahovsku titulu. Uprkos svim svojim snovima i trudu koji sam uložio, ispostavilo se da je to bio najneuspešniji turnir u mom životu. Nisam dobio nijednu partiju i završio sam turnir sa najmanjim brojem osvojenih poena među svim učesnicima. Bio je to jasan znak da će biti mudrije da se posvetim studijama. Upravo sam to i učinio.
Posle preseljenja u Sjedinjene Američke Države šah je postao divan način da upoznajem ljude i stičem nove prijatelje. Pošto je moja univerzitetska stipendija bila skromna, držanje časova šaha i pobede na turnirima u ubrzanom tempu igre donosili su mi nešto dodatnog prihoda. Iako sam se posvetio akademskoj karijeri, nastavio sam da igram dovoljno ozbiljno da steknem zvanje nacionalnog šahovskog majstora.
Godine 2022. šahovski klub u kojem sam kao dečak naučio da igram i napravio svoje prve šahovske korake — a čiji sam član ostao tokom svih tih godina — proslavio je sto godina svoga postojanja. Tokom čitavog veka klub je postigao mnogo, ne samo na takmičarskom planu već, što je još važnije, i u negovanju šireg kulturnog obrazovanja generacija Somboraca. Posebno sam ponosan što sam učestvovao u pripremi prigodne monografije posvećene istoriji kluba, a potom bio izabran i za njegovog predsednika.
